О Светом Сави
О Светом Сави
Најмлађи син српског владара великог жупана Стефана Немање и његове жене Ане – Растислав (Растко) рођен је око 1175. године у тадашњем главном граду Србије Расу. Још од дјетињства имао је три велике љубави: Христа, родитеље и књигу. Молио се усрдно Богу, био послушан родитељима у свему и читао сву литературу која му је у оно вријеме била доступна. Ипак, љубав према Богу била је највећа и из те љубави напушта Србију и одлази на Свету Гору, гдје у руском Манастиру Светог Пантелејмона прима монашки постриг и постаје монах Сава. Међутим, из љубави према књизи, већ након пола године, прелази у грчки манастир Ватопед који је имао једну од најбогатијих библиотека. Цијело његово дјетињство и младост обиљежени су радом на себи, на свом духовном и интелектуалном уздизању. Манастири су у оно вријеме били мјеста гдје су се стицала прије свега духовна, али и сва друга знања. Изучавало се оно што чини темељ и савремене европске цивилизације: хришћанска вјера, грчка философија и римско право. Тад се тежило томе да човјек буде свестрано образован, а однос између учитеља и ученика био је непосредан. Још увијек није постојала штампа, па су се књиге ручно преписивале и стога биле веома вриједне. Читање и преписивање књига било је једно од главних монашких послушања, а књизи се приступало са свештеном пажњом. Записивано је само оно што је заиста било вриједно. Тако монах Сава на Светој Гори као духовном средишту Ромејске империје на Истоку стиче најбоља знања која је неко у оно вријеме могао да има и све до чега је наука у то доба досегнула.
Ускоро му се у Ватопеду придружује и његов отац, сада већ монах Симеон. Њих двојица заједно подижу манастир Хиландар који постаје први српски универзитет. Он се од других светогорских манастира разликовао по томе што у њега долазе српски племићи, по узору на свога владара, стичу ту смирење и интелектуална знања, а затим се враћају у Србију, гдје постају епископи, оснивају манастире у повјереним им епархијама и одатле шире књигу и просвјету у своме народу. Након смрти монаха Симеона, долази до грађанског рата у Србији. Сава узима мошти свога оца, Преподобног Симеона, кога је Господ већ пројавио као светитеља јер из његових моштију истиче свето миро, одлази у Србију, у манастир Студеницу, и над његовим тијелом мири своју завађену браћу Вукана и Стефана. Наредних десет година је у Србији и активно ради на просвећивању свог народа, а као круна тог рада је и добијање самосталности Српске цркве 1219. године. Ускоро Србија постаје краљевина, то јест међународно призната држава.
Последње године свог овоземаљског живота Сава проводи путујући по свијету, упознајући свој народ са другима и друге с нама. Он на тим путовањима скупља све што је вриједно и пресађује код нас. Он је схватио да самостална држава и самостална Црква не значе ништа ако су форма без садржаја. Слобода није циљ сама себи. Она само даје одријешене руке једном народу да се уздиже и напредује у сваком погледу, да га нико не спутава у чињењу добра и доприношења срећи цијелог човјечанства.
На последњем од тих путовања Свети Сава је уснуо у Господу у тадашњем главном граду Бугарске Трнову 1236. године. Његове мошти су пренесене у Србију и почивале су у манастиру Милешеви све док их Турци нису спалили на Врачару 1594. године. Међутим, то је додатно утврдило култ Светог Саве у нашем народу. Светосавље постаје начин размишљања и живота. Оно је израз за све што је вриједно и честито у нашем роду. Тако Свети Сава постаје незастариви узор свим покољењима, па и нама путоказ ка спасењу и вјечним вриједностима.